( MAGAZINE @sr)

Ono što mi danas nazivamo novogodišnjom jelkom je sa aspekta tradicije Božićno drvo ili jelka. Tradicija unošenja zimzelenog granja u kuću ili postavljanja ukrasa ispred kuće, potiče iz davnina. Samo se ranije najčešće obeležavao dan zimske kratkodnevnice. Zelene grane su nagoveštavale i podsećale ljude da je zima prolazna i da će je smeniti proleće.

Postoje dve verzije, koje se bore za primat, ko je i gde prvi put uneo drvo u kuću i okitio ga za praznik posvećen Hristu. Po prvoj, to je bio Martin Luter. On je izašo da prošeta po šumi, jedne predivne, vedre zimske noći. Grane četinara su bile prekrivene snegom, kaže priča, i svetlucale su obasjane mesečenom, stvarajući prelepi prizor. Lutar je odmah odlučio da iseče drvo, odnese ga kući, ukrasi svećama i da na taj način pokuša da u svoj dom prenese lepotu, koju je doživeo. Po drugoj priči, tradicija kićenja četinara je nastala zahvaljujući trgovačkim esnafima iz Letonije, Litvanije i Estonije.

Čak i u nehrišćanskim kulturama lepo dekorisano drvo simbolizuje početak Nove godine. Mnogi paganski narodi verovali su da zimzeleno rastinje čuva od veštica, duhova, zlih sila i bolesti, a hrišćanska legenda kaže je anđeo dao jelki zvezdu kako bi mogla da je pokloni Isusu.

Kao što danas ukrašavamo domove tokom novogodišnjih praznika grančicama bora, jele ili smreke, i drevni narodi su ukrašavali prozore i vrata zelenilom.